Suzuki metoda – Osnovni principi
“Muzički talenat je sposobnost koja se može razviti. Svako dete može razviti veštinu muziciranja ako se podučava na pravi način, baš kao što razvija i sposobnost da govori maternji jezik. Potencijal svakog deteta je neograničen”
Ovako je razmišljao poznati japanski violinista i pedagog Šiniči Suzuki, koji je razvio potpuno nov pristup muzičkom obrazovanju dece.
Suzuki je primetio da sva deca sveta uče maternji jezik sa lakoćom (čak i dijalekte koji odraslima predstavljaju teškoću, deca uzrasta 5 ili 6 godina savlađuju sa lakoćom). Na osnovu toga je zaključio da ako deca poseduju veštinu uz pomoć koje uspešno savladavaju maternji jezik, onda imaju i potrebnu veštinu za savladavanje sviranja nekog muzičkog instrumenta. Suzuki je ovaj proces nazvao Metod učenja maternjeg jezika (Mother Tongue Method), a ceo sistem ovakve pedagogije Edukacija (učenje) talenta (Talent Education).
Suzuki metoda začeta je sredinom XX veka u Japanu (posle II Svetskog rata), odakle se proširio na ostale zemlje Pacifičkog obruča, a onda i po Evropi. Ovaj metod počeo je takođe da se koristi i u nekim mestima u Africi.
Iako se u početku primenjivao samo za učenje sviranja violine, kasnije je adaptiran i za druge instrumente – viola, violinčelo, klavir, flauta, blok-flauta (frulica), gitara, harfa, glas, orgulje, a u Italiji se trenutno istražuje mogućnost primene ovog metoda i na učenje sviranja mandoline. Osim instrumenata u pravoj veličini, danas postoje i instumenti koji su prilagođeni najmlađima.
Iako su i pre nastanka Suzuki metoda postojale violine u manjim veličinama (polovina, četvrtina), pojava Suzuki metoda ohrabrila je proizvođeče violina da ove instrumente prave u još manjim veličinama nego do tada. Za flautu postoje tzv. U-glave, dok se za klavir koriste pomoćne klupice za noge i stolice kojima se može podesiti visina ( ovakve stolice koriste se i za violončelo i gitaru). Suzuki metoda koristi se takođe i u nekim predškolskim ustanovama, ali ne za učenje muzike, već za opšte obrazovanje.
SVAKO DETE MOŽE DA NAUČI
Ovo je osnova Suzukijeve filozofije. Svi profesori kojima je Suzuki metoda osnov podučavanja veruju da se muzički talenat može razviti kod sve dece.
RANI POČECI
Veoma je bitno početi od najranijeg detinjstva, kako bi se dete moglo razviti na pravi način i mentalno i fizički. Slušanje muzike trebalo bi da počne od samog rođenja deteta, dok se sa časovima obično počinje kada dete napuni 3 ili 4 godine, mada, zapravo, za početak učenja nikada nije kasno.
„Najradije počinjemo tako što učimo prvo jednog od roditelja. Iako kao učenike prihvatamo jako malu decu, ne učimo ih sviranju violine odmah od početka. Prvo učimo jednog od roditelja da svira jednu kompoziciju, tako da on ili ona može da bude dobar učitelj detetu kod kuće.“
Što se tiče deteta, za početak je bitno da ono kod kuće stalno sluša pesmice koji će kasnije svirati. Sve dok roditelj ne savlada sviranje pesmice, dete ne počinje da svira. Ovaj princip je zaista veoma važan jer, bez obzira na to koliko bi roditelji to želeli, dete od 3 ili 4 godine zapravo nema pravu želju da uči da svira violinu.
Ideja je da se dođe do toga da dete samo zatraži da svira. Zbog toga se taj prvi komad stalno sluša – kod kuće na snimku, a na času sluša ostalu decu kako sviraju (ili jednog od roditelja). Vrlo brzo, dete će zatražiti violinu, sa željom da i samo svira. Ono već zna melodiju. Vidi da se ostala deca dobro zabavljaju svirajući tu istu melodiju, tako da i ono želi da se pridruži zabavi. Na taj način uspeli smo da kod deteta podstaknemo želju za sviranjem.“ (iz Suzukijeve knjige „Nurtured by Love“)
ULOGA RODITELJA
Kao i pri učenju govora, uloga roditelja u ranom muzičkom obrazovanju je od vitalnog značaja. Od njih se očekuje da nadgledaju vežbanje svog deteta kod kuće, a ne da ga ostave da samostalno vežba. Kako bi znali šta i kako dete treba da radi, jedan od roditelja bi trebalo da bude prisutan na svakom času koje dete ima sa profesorom i da hvata beleške. Na taj način se znanje roditelja o muzici i instrumentu razvija paralelno sa detetovim učenjem.
Iako se od roditelja ne očekuje da umeju da sviraju, vrlo često, jedan od roditelja nauči da svira pre deteta, kako bi bolje razumeo šta se od deteta očekuje da uradi. I roditelji i profesor trude se da detetu obezbede takvu sredinu u kojoj će ono učiti sa radošću i uživanjem. Okruženje je veoma bitno – ukoliko je dete okruženo ljudima koji ga vole, podržavaju, neguju, stimulišu u učenju, razvoj je neminovan.
UČENJE SA DRUGOM DECOM
U učionici postoje individualni časovi i grupna nastava. Na žalost, postoje roditelji koji smatraju da je samo individualna nastava bitna. Takvi roditelji vrlo često ne dovode svoju decu na grupnu nastavu. Međutim, činjenica je da deca mnogo više uživaju u grupnoj nastavi, a pošto sviraju i sa učenicima koji su stariji od njih, mogu puno i da nauče.
Još jedna bitna karakteristika Suzuki metoda je da ne odobrava takmičarski duh među učenicima, već podstiče saradnju i međusobno ohrabrivanje među svom decom, bez obzira na njihove mogućnosti i nivo sviranja. Zahvaljujući takvom učenju, na grupnoj nastavi starija deca uče se strpljenju i saosećanju, dok istovremeno, mlađoj deci predstavljaju uzor.
SLUŠANJE MUZIKE
Deca uče reči tako što ih čuju hiljadu puta od drugih iz svoje okoline. Zato je svakodnevno slušanje muzike veoma važno za razvijanje muzičkog talenta deteta. Ploče, kasete i CD-ovi koriste se kako bi pomogli učenicima da nauče note, fraziranje, dinamiku, ritam i da prepoznaju kvalitetan i lep ton. Suzuki je ukazao na to da su veliki umetnici (kao Mocart) bili okruženi odličnim izvođenjima od samog rođenja.
Zahvaljujući napretku tehnologije i pojavi muzičkih snimaka, danas je moguće stvoriti iste takve uslove za rast deteta, čak i ako roditelji nisu izuzetni svirači (kao što je to bio Mocartov otac). Ovu tehniku slušanja snimaka koriste odavno i predavači koji ne rade po Suzuki metodu. Jedina razlika je u tome što Suzuki insistira na svakodnevnom slušanju snimaka, kako profesionalnog repertoara, tako i kompozicija koje učenik u tom momentu uči da svira.
PODSTICAJNO OKRUŽENJE
Kao i kod učenja jezika, dete treba stalno ohrabrivati i kod učenja muzike. Osmeh, zagrljaj, bilo kakva pohvala, bez obzira na to koliko je mali uspeh ili napredak, pomažu detetu da istraje u vežbanju. Svako dete uči brzinom samo njemu svojstvenom, ide malim koracima napred, kako bi postupno ovladalo određenom veštinom. Zahvaljujući ohrabrenju i podsticaju koje dobija od svoje okoline (prvenstveno od roditelja i profesora), ono nastavlja sa daljim radom, pokušava iznova i iznova, što na kraju dovodi do pravog rezultata. Suzuki metoda decu takođe ohrabruje i da daju podršku jedni drugima, čime se neguje velikodušnost i duh zajedništva.
ODLOŽENO UČENJE NOTA
U početku, učenje sviranja po sluhu ima prednost nad učenjem muzičkog pisma (notacije). Deca treba da se dobro upoznaju sa instrumentom i razviju osnovne veštine sviranja pre nego što počnu da uče note. Učenje jezika funkcioniše na isti način – dete prvo uči da govori, a tek onda da piše. Zbog toga je učenje kompozicije napamet obavezno, čak i kada učenik nauči sve note i počne da ih koristi za učenje novih kompozicija. Ne postoji tačno određena starosna granica za početak učenja muzičkog pisma – to je ostavljeno profesoru da proceni za svako dete posebno.
PONAVLJANJE
Stalno ponavljanje je veoma bitno kod učenja sviranja nekog instrumenta. Svaka naučena kompozicija ostaje u repertoaru, kako bi se povećale tehničke i muzičke sposobnosti. Ovakav metod koristi se i kod učenja jezika – ne dešava se npr. da dete nauči jednu reč, pa onda zaboravi na nju i više je nikada ne koristi. Nove reči dodaju se na već postojeći rečnik, koji se tako povećava, pa se samim tim i način govora i struktura rečenice poboljšava. Isto tako je i sa muzikom – ono što se jednom nauči, stalno se ponavlja, a nova dela se samo dodaju već postojećem repertoaru.
ČESTI NASTUPI
Deca koja uče po Suzuki metodu vrlo često nastupaju pred publikom, bilo individualno ili u grupama. Zahvaljujući tome, javno sviranje za njih postaje nešto sasvim prirodno i uobičajeno.